Volim kišu

Kad pasa ljeto, kad pasaju furešti, kad pasa šugavela, kad počnu kiše, one kotorske koje malo ko voli, koje ti ne daju poć vanka, e onda kreće pravi kotorski život.

Južina …

Izašla bi  vanka do markata, peškarije i  obavezno kafu neđe s nekim popit i ćakule pokupit, ali pusta kiša. Bome, izać vanka to je isto što i bit spreman izgovorit 1001 beštemju. Kalaješ Boga po ko zna koliko  puta i njanci  jedan od Bokeškijeh svetaca ne pasa lišo. Duboke gumene štivale i cerada regula su  a  lumbrela ti i ne treba, bolje reć, neće ti pomoć granke, kad udari šuljaga, kad ne znaš okle puva a okle kiša te toća. Lumbrela ti može valjat jedino da ti što, mislim na kakvi pitar ili tiglu s krova, ne pane na glavu.

One kotorske kiše, opet, što padaju kon la fjaka,  nojoznim piketavanjem u gurle I tigle ušikaju  te, ili deboto, otvore apetit pa pasaješ od frižidera do špahera I od špahera do poltrone, pa te nije volja pod milim Bogom ništa činjet, mada I bez nje, kiše,  dolce far niente. Ako kojim slučajem ima kakva prislačka, divota.

Takve kiše, nojozne,   vode te  daleko. Vode te tamo đe nikad korađa  nebi imala za pasat, ili možda solada,  ili bi te te iste kapi kiše zvale da izadješ na fineštrin I gledaš kako stare škure sa susjenih kuća lambataju a nema ih ko zatvorit ili barem kantinelom fermat. Viđelice  ili abajini samo što ne pasaju ća od velike vode a mačke što su se ispod slomljenih tigala uvalile, ili skupile oko fumara, đe je toplo,  gledaju momenat da nekome u kužinu ulete I tako skapulaju. Gledaš kako se nečija lumbrela ofendila I u neki kantun čini kuco.

Gledaš I pitaš se da li isto ovako kiša sumprešaje i po drugim gradovima ili samo u Kotor.

Ne fermaje.

 Kad u Kotor pane kiša, para Venecija. Buja iz svake kanižele, od Madudine niza skale ko da neko zaliva sićevima vodu a pred Svetim Tripunom vaterpolo možeš igrat. Pontoni za pasat preko pjace, doć do butige, na rabotu ne zakasnit a doć suh, malo morgen, želja će te bit. Bolje ti je u saket ponjet druge bječve I creve a gaće oli veštu ćeš osušit pri pećici.

E kad bi fermala. E, a kad ferma,  počinje  fešta. Lavacat svu onu bjankariju koja je čekala dva zraka o’sunca da kroz koltrine kamaru ugrije, taracu ošuga. Od silne se kiše po đe što I uzmufalo. Valjalo bi učinjet propuh,  izventilat kuću, portun, šufit. A valjalo bi I ofregat skale, one drvene, izlizane od silnijeh postola što su stoljećima odile gore dole, pa se neko sjetio I lakirao ih je . Sad ih je lakše ofregat. Štracom oli radacom kakvom pasaj gore dole, umoči je u sić sa vrelom vodom I malo sapunice, pa ožmi pa Jovo nanovo, dok te ne stisne preko škine.  I onda kad završiš svu rabotu po kući već je pao mrak I ura je od večere, teke se sa jedne rabote uvatiš druge. Okolo kužine, okolo teća, okolo  prosulja jer, ne daj Bože da je svaka pjatanca svakome po guštu. Jedno će prigane krtole, drugo dva jaja na oko, treće ce umočit koji galetin u škudelu mlijeka  a ima onih koji ne denjaju  ono  od objeda . Ni da su u otel. Tanto in tanto, trpeza se mora učinjet.

 Dok guštaš večeru uz po gota  vina, slušaš onu istu kišu što, evo ima tri dana nije fermala, altroke Tripunica,bura,  ona ti učini da zec mater mora tražit, a ova kiša, od nje ćemo inbufat. Umideca će nam se uvuć u život,u kosti,  moraćemo dva broja veću maju obuć.

Ali neka je, da nije nje, nebi bilo te mužike, kap po kap po pločama kotorskm, gurle daju ritam a one škure i dalje lambataju, pjevaju altroke klapa. Neka ih. Stađun je od kiše.

P.S.

Dobro je u grad, Muljani od silne lebićade ni fineštrin ne smiju držat otvoren pa ni mora, ni dana ne mogu vidjet jer se moraju zapatat doma. Dobroćani  s altece gledaju na povere Muljane a ne vide da im je more do prvoga pjana arivalo, Škaljari zahvaljuju Austro -Ugarskoj što je dobro puteve I kanale za vodu učinjela, jer da nije, odavno bi sve pasalo dole do Macela.

P.S.

Volim kišu, … volim južinu.

Piše: Dolores Bonic Fabian Gashler